УДРУЖЕЊЕ БРАТСТВА МИЉАНИЋ
Дуга, 14.04.2022.год.
Помен погинулим у боју у Дуги 1862.год.
Михаило-Мишо С. Миљанић
Поштовани пријатељи,
Уважени потомци славних учесника бојева на просторима Црне Горе и Херцеговине, од прије 160 година,
Поштовани представници медија,
Драги братственици,
Овдје смо данас, испред овог спомен-обиљежја, подигнутог прије 60 година, посвећеног погинулим јунацима у боју у Дуги, 1862.године, на челу са војводом Илијом Ђукановим Звицером, сердаром Ђоком Миљанићем-Бањанином и сердаром Шћепаном Радојевим Јововићем, да се поклонимо њиховим сјенима и искажемо дубоко поштовање за жртву коју су, заједно са саборцима из бројних племена Црне Горе и Херцеговине приложили на олтар слободе.
НЕКА ИМ ЈЕ ВЈЕЧНА СЛАВА!
А на овим просторима, била је борба непрестана.
Неколико вјекова, у ове крајеве су надирале и освајале османлијске снаге, мучиле, харале и убијале, те се народ склањао по тиморима и планинама Сомине, Пиве и Голије, преживљавајући у крајње оскудним и суровим условима.
Ливаде и поља, извори и ријеке, припадали су освајачима и њиховим сарадницима.
Али и у таквим условима, наши преци никада нијесу престајали да пјевају о слободи и да се договарају и припремају за борбу за живот достојан човјека.
А Дуга, као један велики коридор, са доста кланаца, између Никшића и Гацка, одавно је ушла у уџбенике, у епске пјесме, у предања и свијест народа.
Постала је синоним сукоба и бојева, погибија и страдања.
И славних побједа над туђином.
Одавно је симбол спајања и раздвајања. Црногорце и Херцеговце, увијек је спајала, а освајачи су је заузимали и раздвајали. Али су, за то, плаћали високу цијену. Зато је Дуга пуна мраморја, развалина и топонима.
Након тешког пораза у битци на Граховцу, 1858.године, на простору Источне Херцеговине, стање турске војске било је веома тешко. Како је записао један извјештач, „ријечи књаза Данила су се слушале у Херцеговини, више него султанове“. Зато је Порта припремала реорганизацију и јачање својих снага на овом простору.
Током 1858. и 1859.године, вођене су активности на разграничењу Црне Горе и Турске, уз учешће представника Русије и Аустро-Угарске, што је окончано 1860.год., чиме је Црној Гори припојено Грахово и дио сусједних племена.
Након промјена на двору у Цетињу, 1860.год., млади књаз Никола, уз помоћ искусног војводе Мирка, учвршћује везе са херцеговачким племенима у циљу одлучније борбе са Турцима на овом простору.
Цијенећи посебан стратешки значај Дуге, посебно за снабдијевање Никшића, тада великог и утврђеног турског града, Омер-паша планира , а Дервиш-паша организује покушај деблокаде града Никшића правцем Гацко-Крстац-Дуга –Никшић, почетком априла 1862.године.
Устаници су пропустили караван под командом бригадног генерала Салих-паше да дотури храну граду Никшићу, али су га сачекали у повратку – на данашњи дан, у кланцу Дуге и у краткој, оштрој борби, нанијели му тешке губитке.
У овом судару, међу тридесетак страдалих, погинуле су гласовите војсковође – Шћепан, Ђоко и Илија.
Велики пјесник је казао:
„Покољење за пјесму створено...
Виле ће се грабит о вјекове, да вам вјенце достојне саплету...“
Зато смо, уважени пријатељи, ми из Удружења Братства Миљанић, које се, у складу са одлуком о организацији и статутом удружења, бави заштитом, валоризацијом и афирмацијом аутентичних вриједности нашег братства, сматрали да је наша обавеза да се данас, на дан велике и славне битке, овдје, у опјеваној Дуги, још једном поклонимо сјенима наших великих предака...
А отац Ђока Бањанина, наш Раде Божов Миљанић је дао свих пет синова за слободуу нашега народа, у борби са освајачем:
*Јевто и Петар су погинули у Грахову 1858.год.,
*Јован у Невесињу 1860.год.,
*Ђоко и Лазар у Дуги 1862.год.
На крају, можда да се запитамо:
Какав је овај свијет, за који су се Шћепан, Ђоко и Илија борили и живот посветили?
Који су нам данас идеали?
Колико смо посвећени борби са ововремним изазовима?
Јесмо ли се сачували од постварења?
