Историја

Др Војислав Ђоков Миљанић

МИЉАНИЋИ У БАЊАНИМА

Бањани се налазе у сјеверозападном дијелу Црне Горе на тридесетак километара удаљености од Никшића. Лоцирани су на таласастој и безводној висоравни између Билећког језера, Грахова, Никшићких Рудина, те планина Његоша, Сомине, Братогошта и Опутне Рудине са површином од 299,06 км2 и просјечном надморском висином 800 - 1.000 метара. Бањани обилују мноштвом вртача, увала, мањих висоравни, већих брда и неколико планинских врхова са преко 1.500 метара надморске висине.

Знатан сјеверни и сјеверозападни дио Бањана насељавају Миљанићи (преко 80 км2), чији је предак, према предању, дошао с Чева у Бањане средином 15. вијека, а чији преци воде поријекло из Дукађина - Метохије. Наиме, послије Косовске битке, многе српске породице, нарочито отменије, да би избјегле турско злостављање, повлачиле су се према сјеверу или обали Јадранског мора. Међу бројним пребјезима из Дукађина, како се претпоставља, на данашњој црногорској територији, нашли су се браћа: Васо, Озро, Пипо, Брато, Красо и Хосо. О њиховом поријеклу постоје само претпоставке које упућују да су припадали властелинском слоју. На тада слободној територији, браћа су се раздвојила па је Озро остао на Чеву код старосједиоца Тоље, чијом се кћерком Добраном касније оженио. У браку су имали пет синова за које се наводи да су били изразито способни, врло снажни и радни, што им је омогућило да брзо стекну велико богатство и углед, те су се наметнули мјесту па и околини. 

Од Озрова потомства, вјероватно из неких већих разлога, одвојио се Милисав са три сина (Бијеле, Мркоје и Миљан) и прешао у Бањане код бана Русена. Како се Милисав, из њему знаних разлога, није казивао по братству, то су га прозвали Милисав Чевљанин, под којим називом је живио до смрти. С обзиром да је Милисав са синовима својски радио, то је Бан у њих стекао изузетно повјерење па је Бијела (од кога су Бијеловићи) населио на имањима у Велимљу, Мркоја ( од којег су Мркаићи) у Петровићима, док је Миљана задржао код себе. Миљан се потом оженио Бановом јединицом Бореном и са њом имао седам синова. Миљанови синови су били вриједни и сложни, па су се из захвалности оцу Миљану прозвали Миљанићи, да би се тако назвало и село у којем су живјели. За Милисава, најстаријег од браће, каже се да је имао титулу кнеза и да је око 1500. године подигао цркву, посвећену Св. Јовану Крститељу у Клењу. Са повећањем Миљанова потомства, увећавао се и земљишни посјед тако да су, поред имања у Миљанићима, посједовали и дио Приградине, Велимско поље, Мртва дола, Реновац и нешто касније Дубочке до Утеса, док су им катуни били у Јеловици.

Како се братство брзо увећавало, сачувано је име само по за једног потомка: Милисав -Миљан - Милисав (градитељ цркве) - Јован - Марко - Богдан. Зна се да је Богдан читав свој живот провео у четовању и да је, према предању, почетком 17. вијека у Миљанићима у судару с турском војском погубио пашу Џанајлију, након чега је погинуо са још 40 Миљанића. Том приликом су Турци разорили насеље (Прва разура Миљанића) тако да су неке удовице с д‌јецом пошле према Далмацији, док су се друге склониле у род и касније вратиле у спаљено село. Иако је братство Миљанића неупоредиво смањено, ипак је Богданов син Мрако имао звање кнеза, мада је и он, како предање каже, на превару ухваћен од Турака и 1662.године набијен на колац у Никшићу. Иза Мрака је остало пет синова међу којима се истицало Лука, прво као барјактар у дружини Баја Пивљанина, а потом као четовођа послије Бајове смрти.

Миљанићи су седамдесетих година 17.вијека и други пут разорени, нарочито засеок Бирач, којом приликом је погинуло 20 Миљанића. Поново је настало расељавање према Далмацији или Србији што је условило да се крајем 17. и почетком 18. вијека помињу Миљанићи (као јунаци и харамбаше) у Равним Котарима, око Обровца, Крушева и других мјеста у Далмацији. Такође се за другу разуру Миљанића везује селидба (каснијих Ненадовића и Бирчана) из разореног Бирча у Мачву, око Краљева и у Шумадију. Зна се да су неки Миљанићи, због прилика у новим срединама, промијенили презиме, па чак и вјеру.

Послије друге разуре Миљанића, дио становништва се вратио у опустошени крај, те ће у даљем тексту бити говора само о њима из разлога што о раније расељеним Миљанићима недостају валидни подаци. Њима је и даље била борба за слободу главни животни циљ, а храброст и јунаштво основно мјерило људи. Међу братственицима су предњачили поједини попут Рада Божова, по коме су се његови потомци 1903. године прозвали Радовићи. Радов син Ђоко, прозван Бањанин, прочуо се јунаштвом тако да су га многи цијенили. Петнаестак година је неустрашиво крстарио од Никшића, Дуге и Грахова до Невесиња и Мостара и чинио чуда од јунаштва.

Књаз Данило  му је даровао сабљу паше Миљевине, којег је у Пиви посјекао раније помињани Богдан Миљанић. Ђоко је погинуо у Дуги 1862.године као што су и његова четири брата погинула на разним бојиштима.

Незаборавни су подвизи и других Миљанића попут Дели Ђока Малог, кнеза Стевана Мирова, сердара Гишана Јевтова, сердара Марка Ђокова, официра Шула Маркова, барјактара Лазара Симова и Лазара Савина, те храброг Мијајла Гишанова и бројних других, скоро једнаких њима.

Слично је било и у каснијим ратовима (балканским и свјетским) гд‌је су се истакли бројни Миљанићи и дали достојне жртве за одбрану слободе и части.

Миљанићи се нијесу истицали само на бојном пољу, већ су изњедрили и низ познатих паметара и стручњака из разних области, нарочито медицине, технике и друштвених наука. Међу првим се истакао правник и доктор медицинских наука, Петар Михаилов Миљанић, један од утемељивача црногорског здравства, последњих деценија 19.вијека. Немјерљив допринос медицини и техници, током прве половине 20. вијека, дали су Петрови синови Нико и Павле, научници европског реномеа, утемељивачи Медицинског и Електротехничког факултета у Београду. Велики допринос дали су и Никови синови: др Милош - здравству, а посебно академик Петар, универзитетски професор, конструктор и изумитељ најтачнијих инструмената у области електротехнике.

Поред већ наведених, братство је дало и бројне стручњаке из разних других области. Међу истакнутијим Миљанићима из Бањана било је више доктора наука од којих су већина и даље професори разних универзитета, виши официри, умјетници, врхунски фудбалски стручњаци, спортисти, шаховски зналци и слично. Бројни су млади на путу с наговјештајем да ће сигурно наставити рад и достићи, уколико не и престићи, своје претходнике.

Овај кратак приказ братства Миљанића у Бањанима завршићемо ријечима истакнутог универзитетског професора др Живка Ђурковића: “Братство Миљанића својим радом, знањем и прегалаштвом дало је достојан допринос слози и напретку бањског племена, а његови јунаци и прваци могу да се уврсте међу најистакнутије људе са црногорско - херцеговачких простора".