Син Ников, Др МИЛОШ МИЉАНИЋ, рођен је 1924.године у Београду.Мајка Радмила-Цица је звршила студије француске књижевности у Паризу и бавила се превођењем књижевних дјела са француског на српски језик. Милош је звршио француско-српску основну школу, потом похађа Пету мушку гимназију, а већ 1939.год., са петнаест година, активно се укључио у напредни средњошколски покрет Београда и учествовао 26.марта у демонстрацијама против прихватања Тројног пакта. Заједно са фамилијом, 27.марта 1941.г. одлази у Врњачку бању, а потом, преко Сарајева, у Црну Гору – у Никшић, гдје их затиче капитулација Југославије.
Доласком у Рисан, у нову болницу – задужбину Васа Ћуковића, Милош постаје вриједни сарадник свом пожртвованом оцу, стиче прва практична медицинска знања и већ тада се опредјељује за студије медицине. У августу 1942.године, одлазе у родни крај – Бањане, у Дубочке, гдје је, заједно са млађим братом Петром и Светозаром Глигорићем-Глигом, помагао оцу Нику, у новоформираној болници, у врло суровим ратним условима.
По завршетку рата и повратку у Београд, завршава гимназију, учествује у радним акцијама и у јесен 1946.године уписује се на Медицински факултет, гдје се укључује у бројне секције, а испите полаже редовно и са најбољим оцјенама.Године друштвених превирања су узроковале прекид студија, те он помаже оцу, радећи у хируршким амбулантама у Ужицу, Вршцу и Пећи. Медицински факултет завршава, са високим просјеком, 1956.године и добија службу на Балнео-климатолошком институту, а 1958.г.постаје асистент на Медицинском факултету.
Након положеног специјалистичког испита из интерне медицине 1965.г., наставља са преданим научним радом, нарочито у области развоја лечилишта на простору читаве Југославије / Нишка, Врњачка и Матарушка бања, Златибор, Игало и т.д./.
Након пензионисања 1979.г., иако нарушеног здравља, наставља са интезивним бављењем науком и медицинском праксом.Снажно се залаже за медицински језик и терминологију САНУ, бави се историјом Београда, стандардизацијом, а нарочито се, као члан Друштва пријатеља Југославија-Француска бори за снажење и афирмацију културних веза наших држава. Иако дубоко уздрман изненадним одласком супруге Агнес – Белке, у прољеће 1990.г., не предаје се, већ до краја живота неуморно ради.
Име др Милоша остаће назаобилазно, не само у стручним и научним круговима, већ много шире, а његов живот и рад заслужују да буду предмет истраживања будућих магистара и доктора, не само медицинских наука.