По раду и хуманости др Петра Миљанића је наслиједио његов син НИКО МИЉАНИЋ (1892 1957) који је имао само пет година када је остао без оца. Школовање је започео на Цетињу, а наставио у Женеви и Паризу, гдје је завршио медицински факултет и 1920. године одбранио докторску дисертацију. За вријеме балканских и Првог свјетског рата, три пута је с мајком и братом Павлом долазио у помоћ Србији и Црној Гори како би помогао у лијечењу рањеника. По позиву је 1920. године учествовао у оснивању Медицинског факултета у Београду на којем је 9. децембра 1920. године одржао прво предавање из анатомије. Од тог дана је неуморно радио на Медицинском факултету у Београду испуњавајући завјетне ријечи дате свом оцу приликом одбране докторске дисертације: „Трудићу се да живим његовим животом, пуним рада, доброте и оданости љубави према својима, својој земљи и науци.
И заиста је др Нико испуњавао свој завјет доказујући то кроз рад на Универзитету у међуратном периоду, а потом у току народноослободилачке борбе када је даноноћно радио на спашавању рањеника, тако да је 15. новембра 1943. године у Колашину изабран за предсједника Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе и Боке на којој дужности је остао да краја рата, када се вратио свом универзитетском позиву, на којем је остао до пензионисања. Qдласком у пензију 1954. године није престао Ников прегалачки рад.
Bpaћajyћи се у Црну Гору, у Велимљу је основао народну болницу у саставу које је основао још неколике здравствене станице на терену ради лакшег лијечења болесника. Неуморно радећи, живот је завршио 20. октобра 1957. године у Мексику на Интернационалном конгресу хирурга.
Због Никових великих заслуга, навешћемо ријечи његовог студента, академика Драгутина Вукотића изговорене 16.10. 1992. године на Свечаној академији поводом 100 годишњице Никова рођења, на Медицинском факултету у Београду: ,,... Проф. др Нико Миљанић чинио је част земљи којој је припадао, народу из којег је поникао, граду у којем је живио, установама у којима је радио и професији којој се посветио. О њему треба говорити у стојећем ставу, усправно, како је живио и умро.