Миљанићи се нијесу доказали само у области медицине већ су дали своје представнике и у бројним другим областима науке и технике.
ПАВЛЕ ПЕТРОВ МИЉАНИЋ је рођен 7.09.1889.г. у Цетињу, гдје је завршио основну школу, са одличним успјехом Након смрти оца Петра, а по препоруци књаза Николе, Павле и Нико одлазе са мајком у Швајцарску гдје настављају школовање.Павле је 1908.г. матурирао на техничком смјеру Женевског колеџа.Студије технике је започео у Лозани 1910.г. и наставио у Паризу.Школовање је прекинуо и заједно са братом Ником, учествује као добровољац у Првом балканском рату.Након повратка у Париз, 1913.г.,наставља и завршава студије 1914.г. и добија диплому машинско-електротехничког инжењера.
Поново, са братом, као добровољац учествује у Првом свјетском рату, у војној болници и у Скопљу, а јуна 1915. се враћа у Црну Гору.
Краљ Никола сву породицу упућује у Француску, гдје Павле наставља и успјешно завршава студије на Високој електротехничкој школи.
Крајем 1920.г. Павле са мајком и братом долази у Београд.једно вријеме ради у Дирекцији државних жељезница, након чега је биран за доцента на
Машинско-електротехничком одсјеку Техничког факултета, гдје је 1933.г. изабран за ванредног професора.
Након почетка рата,1941.г., Павле са свом породицом одлази у Врњачку бању, а онда, преко Сарајева, у Црну Гору. Након краћег боравка у Никшићу,долазе у Рисан у болницу-Задужбину Васа Ћуковића.
Доласком у родне Дубочке и формирањем болнице, 1942.г., Павле помаже брату Нику на здравственом збрињавању рањених и болесних и снажно се ангажује на патриотском усмјеравању народа Црне Горе и Боке.
Био је вијећник првог засједања Земаљског антихашистичког вијећа Црне Горе и Боке 1943.г. у Колашину.Крајем априла 1944.г., на оснивачкој скупштини у Жупи, изабран је за предсједника обновљеног Црвеног крста Црне Горе и Боке.
Након рата наставља универзитетску каријеру, те је 1946.г.изабран за редовног професора, а потом за продекана Техничког факултета.Више пута је биран за старјешину Електротехничког одсјека, а био је први продекан велике Техничке школе и први управник Електротехничког института САНУ.
Професор Павле се посебно ангажовао на афирмацији и популаризацији имена и дјела Николе Тесле и допринио формирању Института „Никола
Тесла“ у Београду.
Аутор је бројних научних радова и носилац најрефернтнијих предратних и поратних признања и одликовања.
Умро је 1975.г. у Подгорици, а сахрањен на Новом гробљу у Београду.