Знаменити Миљанићи

   Име ЂОКА РАДОВА МИЉАНИЋА, званог БАЊАНИН било је, а и даље је познато широм Црне Горе и Херцеговине. Четовао је од 1849. до 1862. године и стизао до капија Мостара и Коњица и улијевао страх многим турским зулумћарима. Тешко је набројати у којим је све акцијама учествовао и колико је и гдје турских глава посјекао. Зна се да је надмудрио Дервиш-пашу на Грахову, као и да је с њим и касније имао више окршаја, па и у Дуги 13. априла 1862. године гдје је и погинуо са два своја побратима, војводом Илијом Ђукановићем и сердаром Шћeпaнoм Радојевићем .

   За стечене заслуге на бојном пољу, поготово на Граховцу 1858. године, добио је звање сердара што је остало у насљедству његовом потомству . Ђока су признавали не само херцеговачки већ и црногорски главари, те је на основу њихова признања књаз Данило Ђoкy поклонио сабљу паше Миљевине , као знак признања за његово јунаштво. Књаз Никола је такође цијенио допринос сердара Ђока, па је кроз своја КОЛА нагласио да су гатачки, требињски и никшићки јарамази угњетавали бањско племе до времена

„Док насташе два витеза
Син Васиљев соко Јован
И из села Миљанића
Силни јунак сердар Ђоко“.

   Миљанићи су дали значајан допринос у области медицине гдје се првенствено истакао др ПЕТАР МИХАИЛОВ МИЉАНИЋ, чија је породица, због разних околности, из Бањана, преко околине Невесиња, доспјела у Мостар, гдје је Петар рођен 1852. године. Како је рано остао без родитеља, то се школовао уз помоћ мостарске општине. Као обдарен ученик завршио је гимназију и Правни факултет у Београду, да би послије кратког службовања у Мостару уписао Медицински факултет у Москви, који је уз руску стипендију завршио 1881. године, мада је као добровољац учествовао у српско-турском рату 1877. године у Србији. По завршетку студија медицине, усавршавао се у струци у неколико медицинских центара Европе. Говорио је и неколико страних језика.

   У Црну Гору је дошао 1883. године и убрзо постао начелник здравствене службе Црне Горе и управник болнице „Данило 1" на Цетињу да би докторирао у Вицсбургу 1884. године. Из сачуване документације се види да је у току кратког живота /живио је свега 45 година/, завршио правни и медицински факултет, одбранио дисертацију, био управник болнице на Цетињу, извршио 294 операције катаракте и 47 цистотомије, био начелник црногорског санитета, дворски љекар и пружао здравствену и правну помоћ становништву Црне Горе. Због његових заслуга, Друштво љекара Црне Горе је установило Повељу „Др Петар Миљанић", која се додјељује заслужним здравственим радницима на територији Црне Горе.

По раду и хуманости др Петра Миљанића је наслиједио његов син НИКО МИЉАНИЋ (1892 1957) који је имао само пет година када је остао без оца. Школовање је започео на Цетињу, а наставио у Женеви и Паризу, гдје је завршио медицински факултет и 1920. године одбранио докторску дисертацију. За вријеме балканских и Првог свјетског рата, три пута је с мајком и братом Павлом долазио у помоћ Србији и Црној Гори како би помогао у лијечењу рањеника. По позиву је 1920. године учествовао у оснивању Медицинског факултета у Београду на којем је 9. децембра 1920. године одржао прво предавање из анатомије. Од тог дана је неуморно радио на Медицинском факултету у Београду испуњавајући завјетне ријечи дате свом оцу приликом одбране докторске дисертације: „Трудићу се да живим његовим животом, пуним рада, доброте и оданости љубави према својима, својој земљи и науци.

И заиста је др Нико испуњавао свој завјет доказујући то кроз рад на Универзитету у међуратном периоду, а потом у току народноослободилачке борбе када је даноноћно радио на спашавању рањеника, тако да је 15. новембра 1943. године у Колашину изабран за предсједника Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе и Боке на којој дужности је остао да краја рата, када се вратио свом универзитетском позиву, на којем је остао до пензионисања. Qдласком у пензију 1954. године није престао Ников прегалачки рад.

Bpaћajyћи се у Црну Гору, у Велимљу је основао народну болницу у саставу које је основао још неколике здравствене станице на терену ради лакшег лијечења болесника. Неуморно радећи, живот је завршио 20. октобра 1957. године у Мексику на Интернационалном конгресу хирурга.

Због Никових великих заслуга, навешћемо ријечи његовог студента, академика Драгутина Вукотића изговорене 16.10. 1992. године на Свечаној академији поводом 100 годишњице Никова рођења, на Медицинском факултету у Београду: ,,... Проф. др Нико Миљанић чинио је част земљи којој је припадао, народу из којег је поникао, граду у којем је живио, установама у којима је радио и професији којој се посветио. О њему треба говорити у стојећем ставу, усправно, како је живио и умро.

Миљанићи се нијесу доказали само у области медицине већ су дали своје представнике и у бројним другим областима науке и технике.

ПАВЛЕ ПЕТРОВ МИЉАНИЋ је рођен 7.09.1889.г. у Цетињу, гдје је завршио основну школу, са одличним успјехом Након смрти оца Петра, а по препоруци књаза Николе, Павле и Нико одлазе са мајком у Швајцарску гдје настављају школовање.Павле је 1908.г. матурирао на техничком смјеру Женевског колеџа.Студије технике је започео у Лозани 1910.г. и наставио у Паризу.Школовање је прекинуо и заједно са братом Ником, учествује као добровољац у Првом балканском рату.Након повратка у Париз, 1913.г.,наставља и завршава студије 1914.г. и добија диплому машинско-електротехничког инжењера.

Поново, са братом, као добровољац учествује у Првом свјетском рату, у војној болници и у Скопљу, а јуна 1915. се враћа у Црну Гору.

Краљ Никола сву породицу упућује у Француску, гдје Павле наставља и успјешно завршава студије на Високој електротехничкој школи.

Крајем 1920.г. Павле са мајком и братом долази у Београд.једно вријеме ради у Дирекцији државних жељезница, након чега је биран за доцента на
Машинско-електротехничком одсјеку Техничког факултета, гдје је 1933.г. изабран за ванредног професора.

Након почетка рата,1941.г., Павле са свом породицом одлази у Врњачку бању, а онда, преко Сарајева, у Црну Гору. Након краћег боравка у Никшићу,долазе у Рисан у болницу-Задужбину Васа Ћуковића.

Доласком у родне Дубочке и формирањем болнице, 1942.г., Павле помаже брату Нику на здравственом збрињавању рањених и болесних и снажно се ангажује на патриотском усмјеравању народа Црне Горе и Боке.

Био је вијећник првог засједања Земаљског антихашистичког вијећа Црне Горе и Боке 1943.г. у Колашину.Крајем априла 1944.г., на оснивачкој скупштини у Жупи, изабран је за предсједника обновљеног Црвеног крста Црне Горе и Боке.

Након рата наставља универзитетску каријеру, те је 1946.г.изабран за редовног професора, а потом за продекана Техничког факултета.Више пута је биран за старјешину Електротехничког одсјека, а био је први продекан велике Техничке школе и први управник Електротехничког института САНУ.

Професор Павле се посебно ангажовао на афирмацији и популаризацији имена и дјела Николе Тесле и допринио формирању Института „Никола
Тесла“ у Београду.

Аутор је бројних научних радова и носилац најрефернтнијих предратних и поратних признања и одликовања.

Умро је 1975.г. у Подгорици, а сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Син Ников, Др МИЛОШ МИЉАНИЋ, рођен је 1924.године у Београду.Мајка Радмила-Цица је звршила студије француске књижевности у Паризу и бавила се превођењем књижевних дјела са француског на српски језик. Милош је звршио француско-српску основну школу, потом похађа Пету мушку гимназију, а већ 1939.год., са петнаест година, активно се укључио у напредни средњошколски покрет Београда и учествовао 26.марта у демонстрацијама против прихватања Тројног пакта. Заједно са фамилијом, 27.марта 1941.г. одлази у Врњачку бању, а потом, преко Сарајева, у Црну Гору – у Никшић, гдје их затиче капитулација Југославије.

Доласком у Рисан, у нову болницу – задужбину Васа Ћуковића, Милош постаје вриједни сарадник свом пожртвованом оцу, стиче прва практична медицинска знања и већ тада се опредјељује за студије медицине. У августу 1942.године, одлазе у родни крај – Бањане, у Дубочке, гдје је, заједно са млађим братом Петром и Светозаром Глигорићем-Глигом, помагао оцу Нику, у новоформираној болници, у врло суровим ратним условима.

По завршетку рата и повратку у Београд, завршава гимназију, учествује у радним акцијама и у јесен 1946.године уписује се на Медицински факултет, гдје се укључује у бројне секције, а испите полаже редовно и са најбољим оцјенама.Године друштвених превирања су узроковале прекид студија, те он помаже оцу, радећи у хируршким амбулантама у Ужицу, Вршцу и Пећи. Медицински факултет завршава, са високим просјеком, 1956.године и добија службу на Балнео-климатолошком институту, а 1958.г.постаје асистент на Медицинском факултету.

Након положеног специјалистичког испита из интерне медицине 1965.г., наставља са преданим научним радом, нарочито у области развоја лечилишта на простору читаве Југославије / Нишка, Врњачка и Матарушка бања, Златибор, Игало и т.д./.

Након пензионисања 1979.г., иако нарушеног здравља, наставља са интезивним бављењем науком и медицинском праксом.Снажно се залаже за медицински језик и терминологију САНУ, бави се историјом Београда, стандардизацијом, а нарочито се, као члан Друштва пријатеља Југославија-Француска бори за снажење и афирмацију културних веза наших држава. Иако дубоко уздрман изненадним одласком супруге Агнес – Белке, у прољеће 1990.г., не предаје се, већ до краја живота неуморно ради.

Име др Милоша остаће назаобилазно, не само у стручним и научним круговима, већ много шире, а његов живот и рад заслужују да буду предмет истраживања будућих магистара и доктора, не само медицинских наука.

Међу најпознатијим Миљанићима налази се име академика ПЕТРА МИЉАНИЋА, који је рођен у Београду 17.5. 1927. године. До рата је завршио основну школу и поламатуру, да би априла 1941. године, породица напустила Београд и уточиште нашла у Рисну, гдје је Петар помагао оцу, др Нику при отварању болнице у згради задужбине Васа Ћуковића. Иако је др Нико, као познати стручњак вршио теже операције у више центара Црне Горе, због пружања помоћи противницима окупације, породица је принуђена да 1942. године напусти Рисан и пресели у Дубочке, гдје је др Нико отворио нову болницу. У раду му је помагао и Петар, нарочито у погледу оправке и стерилизације медицинских апарата.

Тако је било до завршетка рата када се породица вратила у Беаград и Петар наставио школовање, гдје је са задивљујућим успјехом завршио гимназију, а потом и електротехнички факултет 1953. године. Уз студије на факултету, радио је и у Институту „Никола Тесла" у Београду. Докторску дисертацију одбранио је 1957. године када је изабран за доцента на Машинском факултету у Београду. Истовремено је радио и на Електротехничком факултету у Београду, гдје је увео нови предмет - Енергетски претварачи, који је предавао до пензионисања.

Поред наставничке дјелатности упоредо је радио у Институту „Никола Тесла" у Београду, гдје је конструисао многе уређаје за потребе електроиндустрије и електропривреде, као и у Институту „Михаило Пупин", гдје је са сарадницима, или сам, конструисао бројне најтачније инструменте за мјерење наизмјеничне струје и других мјерних инструмената.

Објавио је велики број научних радова, те је већ 1976. године изабран за редовног члана Српске академије наука и умјетности у Београду.

У вјечност се преселио 2015. године, али се његово име, преко бројних открића, помиње широм планете.